Sa zakašnjenjem (raspust je, malo smo se olenjili) objavljujemo 

Oproštajno pismo

Posle duže pripreme i još dužeg razmišljanja kako početi ovaj tekst, konačno sam našao vremena. Kada smo se te 2012. godine okupili sa  idejom da napravimo blog, nismo ni slutili u šta će on prerasti i kakvu strast će probuditi u nama.

           Polako sam bolje upoznavao ljude oko sebe i čitavu tu instituciju koju sam napustio pre malo više od mesec dana. Nije išlo lako, to će vam reći i  prof. Gordana, ako je pitate,  ali trudili smo se da budemo što bolji i u tome smo uspeli, ako je verovati statistikama koje smo posle dve godine postojanja dobili o čitanosti bloga. Komentari su bili svakakvi, ali uglavnom lepi, sa puno podrške profesora koji su redovno čitali naše tekstove o raznim dešavanjima u školi. Bilo je i tekstova koji nisu mogli da idu u etar, jer, ipak, mi živimo u zemlji Srbiji. Niko ne voli krtike na svoj račun, ali uspevali smo svojim trudom i lukavstvom da i neke manje poželjne tekstove “ proguramo”.

          Ove dve godine,  koliko sam proveo uređujući blog,  pamtiću po ljudima koji su mi u tome veoma pomogli i u kojima vidim ne samo profesore već i prijatelje, Gordani Marković i Tanji Jocić-Stamatović koje su bile tu da posavetuju o raznim temama, da “proguraju” šta se “progurati” da, ali i da kažu NE na moje impulsivne reakcije. Neizostavni član bloga je i Milica Maglov,  koja je bila tu da ispravlja moje gramatičke greške od kojih se ježila, pretpostavljam, a koja će i ovaj tekst ispravljati, jer bez nje ja ne znam da pišem. Bili smo mala, ali uigrana družina spremna za razne izazove. Bilo mi je lepo pisati tekstove za ovaj blog i davati  svoj pečat raznim temama na koje sam imao stavove,  i ne tako popularne,  moze se reci. Nagrađeni smo na na kraju druge godine postojanja bloga, ali važno je da je ta nagrada došla,  pa makar i sada.  Na kraju želeo bih da se zahvalim Gordani Marković, jer me je uvela u tim i nadam se da se nije pokajala, jer sam davao sebe najviše što sam mogao u realizaciji ovoga sto danas jeste Gtš blog. Da ovog septembra počinje blog sa radom, a ne pre dve godine,  mislim da bi nam bilo lakše,  ali šta se tu može, radili smo najbolje što smo mogli u datim uslovima.

           Nastaviću da vas čitam i nadati se malo škakljivijim tekstovima, jer mislim da će oni sada uspeti da se realizuju,  jer počinje sasvim novo poglavlje sada već moje bivše škole. Pozdrav za novog direktora,  nadam se da će nas i on čitati kao i prošli sa velikim uživanjem. U istoj sam ulici samo sto metara niže, barem još godinu dana. Vidimo se.

Bivši učenik Jovan Miljanović